Parkur umetnost kretanja

U poslednje vreme Parkour po nekima umetnost, po drugima sport, kako neki kažu čak i ekstremni, izaziva veliku pažnju i veliki broj ljudi se ne libi da se u istom i okuša. Međutim malo njih zna da parkur svoje začetke beleži još 80-tih godina i da ga je osnovao Dejvid Bel, kome je uzor bio otac po profesiji vojni vatrogasac.

Parkour je korišten još od davnina u prašumama (tj. kao kretanje kroz okolinu postoji oduvek), no "pravi" parkour koji poznajemo danas se razvio znatno kasnije. Pravilnije je reći da je parkour oblikovan, prilagođen današnjoj okolini. Takvo preoblikovano kretanje nastaje u Francuskoj, 1980-ih godina, u mestima : Sarcelles, Lisses, Évry, a za to su zaslužni: David Belle (jedan od najvažnijih osoba zaslužnih za razvitak parkoura), Sébastien Foucan (isto jedan od jako važnih ljudi, što se tiče ove veštine, on se često navodi kao "suosnivač" parkoura iako se to može više odnositi na samo ime, a ne na veštinu, te kao osnivač free runninga).

Doslovno : parcours : pravac, ići ravno, po pravcu; i combattant : borac (od riječi : combat - borba), kao borba s "preprekama". Otuda i naziv "parkour" (odnosno, reč parkour potiče od francuske reči : "parcours").

Poslednjih godina Parkour je vrlo popularan i kod nas, nikle su škole čiji treneri šire znanje o ovoj plemenitoj veštini koja ne predstavlja samo fizičko osnaživanje, nego je to istovremeno rad i na psihičkim karakteristikama jedne ličnosti, ali pre svega valjalo bi znati da parkour predstavlja prirodan metod treniranja čovekovog tela, koji se kreće tečno i efikasno, koristeći prepreke koje mu se nađu na putu.

Osoba koja trenira Parkour zove se Trejser i centralna ideja ovog sporta, ove kako neki kažu umetnosti življenja je da se kreće u neprekidnom trku od tačke A do tačke B. Gore spomenuti Bell, začetnik ove veštine je ideju nasledio od oca koji je bio vojnik u Vijetnamu i znanje koje mu je preneo potiče čisto iz prirode, jer su vojnici morali da se prilagode njenim zakonima da bi opstali i morali su u gustim šumama da beže i da love.

Parkur daje mogućnost prelaženja i fizičkih i mentalnih prepreka s kojima se susretnemo, bez obzira nalaze li se one u prirodnoj ili urbanoj okolini, u potrazi za kretnjama koje spajaju delotvornost i kontrolu. Primarne karakteristike parkoura su: efikasnost, brzina i sigurno kretanje. Ovaj sport je pokazatelj da čovek može da izvede neverovatne pokrete koristeći samo svoje telo i ti pokreti imaju neprikosnovenu lepotu.

Međutim nije lako postati Trejser, svi radoznalci, ljubitelji adrenalina i sporta pre svega valjalo bi da znaju da moraju dobro da se informišu o ovom sportu i kada u potpunosti budu shvatili njegovu bit i ovladali francuskin izrazima, mogu se uputiti na trening. Tamo pre svega, moraju da se oslone na trenera u smislu da prate pažljivo i da pitaju sve što im nije jasno. Ono što je možda i najvažnije kod ovog sporta je fizička spremnost, ali ništa manje bitno nije ni dejstvo psihe.

Kao i u svakom sportu i u ovom se pojavljuju izvesni problemi, a najveći leži upravo u tome što Trejser vidi prepreku i pokuša da je preskoči, ne pitajući prethodno za neophodna objašnjenja, jer misli da već sve zna. Tako je nastao i fenomen zvani Urban Freeflow. Naime radi se o tome da su oni uzeli primenu Parkoura na snalaženje u urbanoj sredini, da bi ojačali telo i pročistilu duh i svima rekli da je upravo to što rade Parkour.

A onda je to otišlo i korak dalje i oni su počeli da traže načine kako da zarade novac i tada su svojim "sposobnostima" nastojali da impresioniraju lakovernike koji uopšte nisu shvatali da gledaju samo posledice Parkoura, na svu sreću Trejseri su našli način da pokažu divnu i impresivnu moć Parkoura i sada se sve kreće u jednom pozitivnom smeru.