Lepomir Bakić: Otac me nikada nije podržavao i razumeo, a ja sam postao šampion!

Lepomir Bakić, poznat kao jedini Srbin koji je osvojio drugo mesto na Kupu Arnolda Švarcenegera, mnogo je više od mišićne mase i lepe figure, kako ga neki površno vide i opisuju. Ovaj mladi čovek, poznat je kao neko ko ne odustaje lako od svojih snova i ko pobeđuje, čini se uvek! Iako nije imao podršku najbližih i okoline, Lepomir je zahvaljujući vrhunskom sportu otkrio sebe i osvojio mnoge prestižne nagrade na polju body buildinga. Kao ostvareni sportista i otac, danas ukazuje mladim ljudima na prave vrednosti i upućuje ih na sport i rad na sebi. Iako se uspeh najteže prašta u Srbiji, Lepomir se stojički nosi sa zlim jezicima koji bi da ovaj lepo sport izvrgnu ruglu i promoviše ga na najvišem mogućem nivou. Mi smo popili kafu sa šampionom i puni utisaka, prenosimo na papir one najveće vrednosti koje pravi šampioni imaju u sebi, a to je pre svega ljudskost i skromnost.

Kao mali bio sam nizak,mršav, najsitniji i najslabiji dečak u školi.Nisam mogao da podnesem dame dečaci ismejavaju, gađao sam ih često školskim priborom. Bio sam u glavi jak,međutim fizički ne. Oklonosti su me navele da promenim život i počnem da se bavim nekim sportom. Otac mi je bio profesionalni bokser i terao me da vežbam boks, ali mi se boks nije dopao, je l nisam mogao da istrpim udarce u glavu. Kasnije sam počeo da treniram džudo,jer sam iz besa i inata hteo da promenim neke stvari. Upisao sam srednju školu Unutrašnjih poslova za policajca, čak sam se i takmičio u ovom sportu, ali sam gubio i ubrzo uvideo da ovaj sport nije za mene. 2002 sa 16 godina ušao sam u teretanu sa ciljem da budem krupniji i dobijem na snazi. Krenulo mi je dobro i vrlo brzo sam primetio zadovoljavajuće rezultate. Nakon tri meseca vežbanja u teretani, shvatio sam da kimono nije za mene, ali isto tako sam uvideo da se divim izvajanom i mišićavom telu i da u tome vidim perfemciju muške lepote. U svet bodi bildinga me je uveo Slavoljub Paunović i predložio da idem na takmičenje, te sam tako sa 18 godina na Prvenstvu juniora Srbije i Crne Gore u bodi bildingu odneo prvo mesto. Otac me nikada nije podržavao i govorio mi je da nikada neću uspeti i ostvariti vrhunske rezultate, ali 2013. godine promenio je mišljenje.

U bodi bildingu sam otkrio sebe, sanjao sam velike snove vezane za uspeh u ovom sportu i mnogo toga sam uspeoi da ostvarim. Nekada su se bodi bildingom bavili sportisti, policajci i kriminalci, a danas je odlazak u teretanu imperativ mnogima. Moj najveći uspeh je titula vicešampiona na kupu Arnolda Švarcenegera 2011,takmičenje seodigralo u Španiji i ja sam jedini iz naše zemlje koji je sa ovog takmičenja doneo medalju. Noć pred nastup za mene je bila najteža, jer tri dana pred takmičenje ne pije se voda i ne jede se. To mora tako da bi se ispoštovale propozicije takmičenja. Izgubio sam za jedan bod od takmičara iz Španije. Video sam sebe kao pobednika osećaj je bio pomešan i suze i smeh,nisam bukvalno znao gde se nalazim.Silazio sam sa bine, kao drugi na svetu, štoje impozantan uspeh. Želja mi je da na ovom takmičenju budem prvi i to ću i ostvariti,boriću se za prvo mesto svim sredstvima. Ove godine sam isto hteo da idem na takmičenje, ali sam se sedam dana pred početak ovog velikog izbora povredio, ali to me neće omesti na putu do prvog mesta, prijaviću se ponovo. Takođe sam osvojio titulu mistera univerzuma u Italiji. Danas u Srbiji niko ne zna šta je pravi bodi bilding. Većina njih vidi mišićave momke i ništa više od toga, a ustvari bodi bilding je izgradnja tela, nadogradnja sebe, to je stil, umetnost i način života

Ovaj prelepi sport su mnogi ljudi zloupotrebili radi promocije iskrvljene slikeo njemu u javnosti. Ovde govorim prvenstveno o ljudima koji se bave ovim sportom da bi ih se drugi plašili, maltretirali narod i dabi glumili siledžije i huligane, ja to nisam, ja sam pre svega čovek i sportista.

Nastojim da edukujem omladinu i da im ukažem na prave vrednosti. Da se okrenu radu na sebi i sportu. Odabirom sporta,omladina se sklanja sa ulice i na taj način se odvlači od loših stvari koje ih na ulicimogu snaći. Takođe se bavim i humanitarnim radom, moje ime stoji uz svaku adekvatnu akciju u kojoj se zna da pomoć ide na pravo mesto i u prave ruke. Ono što je važno napomenuti i o čemu se neprekidno govori sa dozom polu istine, a ja sam poznat po istini i britkom jeziku. Profesionalni sport se ne može zamisliti bez određenih pomagala i to je jednostavno tako.Ljudi žive od sporta i sasvim je očekivano da će sve uraditi ne bi li bili najbolji na nekom takmičenju. Ja nastojim da objasnim mladim ljudima da ne treba da uzimaju bilo koju vrstu "pomagala" jer je to jako štetno za organizam, a pogotovo ako uzimaju prekomerne doze. Oni su samo rekreativci, a ja sam profesionalac i najviše bih voleo da ih nikada nisam ni probao.