Oduzeli su mi ćerku od devet meseci zato što sam pevačica

Biljana Maletaški, je samo jedna od nas, hrabra majka koja je posle višegodišnje borbe, kako kaže sa vetrenjačama, uspela da ostvari svoje osnovno pravo, da bude majka jednoj maloj Nikolini koja jedva čeka da se mama vrati kući da je zagrli... Ova estradna umetnica, je živ primer kako i estrada ima svoje drugo lice, ono nekako toplije,ono srce koje zadrhti na sve što život donese pozitivno ili negativno kao i sav običan svet...

Muzika je moja profesija, životni poziv. Afinitet za bavljenje pevanjem uočen je još u školi, pohađala sam muzičku školu, bavila se folklorom i išla na hor. Pored aktuelne muzičke scene izuzetno volim da pevam stare narodne pesme, koje predstavljaju deo naše kulturne baštine, i nadam se da će biti očuvana.

Donelo mi je puno poznanstva, drušenja, putovanja, puno ne namerno saznatih tuđih životnih priča, onih lepih ali i ružnih. U ovim vremenima krize, na proslavama, otvaraju se duše i vrlo često pesma je terapija protiv nagomilanog stresa.

Odnelo mi je nešto najdragocenije, priliku da budem sa mojim detetom da mu pružim sve ono što samo majka može ljubav, nežnost, brigu jer mi je moja ćerka Nikolina, sa svega 9 meseci, sudski oduzeta, zato što sam bila pevačica. Sud je smatrao da zbog toga nisam dobra majka.

U Srbiji je jako teško baviti se ovim poslom, jer postoje predrasudi da je ovaj posao manje vredan od drugih poslova kojim se bave žene počev od prodavnica pa do pravnica, medicinskih radnica, itd. Ukoliko, se shvati da je ovo zanjimanje isto kao i svako drugo i ako se obavlja profesionalno onda razlike u odnosu na druga zanimanja, nema nikakve. Pevačice su odlične majke, supruge, domaćice i imaju iste obaveze, kao i druge žene koje se bave „pristojnim“ zanimanjem. Što se tiče mogućnosti za dobijanje posla i rangiranja u poslu, na estradi, je ista kao i u svim oblastima društvene delatnosti. Kvalitet i rad, ne znači uvek i uspeh.

Suviše je širok pojam „estradne umetnice“. Mediji koriste svaku priliku da naprave senzaciju, da bih se narodu dalo uz hleb nešto i igara. Na žalost i osobe koje se bave ovim zanimanjem sklone su i same da prave jeftine predstave, skandale, kako bi u opštoj krizi morala privukle pažnju i dospele na stranice novina ili na aktuelne stranice društvenih mreža. Popularnost je popularnost, pa makar bila i negativna.

Prvi put sam zapevala na svojoj maturi u Osnovnoj školi, pesmu „Beograd“-od Cece, jer tu pesmu jako volim. Prvi nastup je bio sasvim slučajan, jer sam te prilike izašla sa komšinicom i sestrom u Sentu, na rok svirku. Posle smo bile pozvane od strane mojih prvih kolega na njihovu svirku, gde sam se našalila: „Da ću otići tamo, ukoliko mi daju da pevam“. Otpevah ja 2-3 pesme, svi su bili oduševljeni i pitali su me da li bih radila sa njima. Pošto sam tada imala svega 16 godina morali su da se dogovore sa mojim roditeljima da li bi mi dozvolili da pevam. Dopustili su mi i tako sam počela aktivno da se bavim pevanjem. Komšinica me je svaki vikend nosila za Sentu na svirku i čuvala, zbog čega sam joj beskrajno zahvalna.

Živim u zajednici sa majkom i sestrama i one su mi velika podrška. Dete mi je na sigurnom, čisto, nahranjeno, u potpunosti bezbedno, a ja mogu bez imalo brige i opterećenja da radim posao koji volim i kojem sam posvećena. Nikolina ove godine kreće u treći razred i imam više vremena preko nedelje da joj se posvetim, a vikendom radim. Mislim da imam prednost u odnosu na majke koje rade u firmama gde se dešava da u opšte ni ne vide svoju decu, jer rade svaki dan, po ceo dan,..

Imam mnogo poznanika, koje sam upoznala prilikom pevanja. Prijatelja je bilo dosta, ali oni pravi su i dan danas ostali uz mene. Pravih prijatelja je, da se razumemo, jako malo. Ovi što su otišli HVALA IM što su otišli, a ovi što su ostali hvala im od srca što su još uvek tu i što veruju u mene.

Takvi ljudi koji osuđuju i imaju predrasude o tome su obično ljudi koji su nezadovoljni svojim životom i koji nisu imali priliku da se druže sa nama i da uvide da smo mi ljudi velikog srca i velike duše. Tuđa mišljenja me ne zanimaju i ne dotiču me uopšte, sada dok stojim čvrsto i sigurno na svojim nogama i pošteno se borim za egzistenciju svog deteta, sebe i svoje porodice.

Kompletno nismo znali da smo toliko jaki, hrabri i izdržljivi. Iz vanbračne zajednice imam ćerku Nikolinu koju je sudija, sud i Centar za socijalni rad dodelio, kao bebu od 9 meseci koja je sisala, na brigu i staranje ocu deteta, jer sam pevačica . Naveli su da sam emotivno manje stabilna osoba na osnovu pola sata razgovora što sam pobila jer sam 2008.godine tražila veštačenje u Kliničkom centru Vojvodine (Institutu za majku i dete –Neuropsihijatrija); Sudska medicina u Novom Sadu. Tim lekara je utvrdio da ja smetnji nemam i nije im bilo jasno kako mi je oduzeta moja ćerkica Nikolina. Postupak je trajao neopravdano dugo. Sud je dužan da u ovakvim situacijama postupa hitno, što se kod nas nije dogodilo. Skoro tri godine smo vodili borbu sa „Vetrenjačama“.

Bilo je jako teško, jer sam imala viđenje samo subotom od 9-17 časova. Nekad sam dobila da vidim dete, a nekad i ne. Niko to vreme nama ne može da nadoknadi. Svaki rastanak je bio težak i za moju jedinicu i mene. Zbog maltretiranja oca mog deteta morala sam da se iselim iz roditeljske kuće da bih imala mir. Živela sam u Zrenjaninu. Ta razdvojenost i udaljenost mi je teško padala, jer i kad sam došla u selo preko nedelje da je vidim nisam mogla jer mi je bilo zabranjeno. Borila sam se i radila na benzinskoj pumpi po 12 sati a nekad i po 24 sata. Sa tim da sam vikendom i pevala da bih mogla da preživim. Posle dvoipogodišnje borbe za starateljstvo i agonije u kojoj sam živela dobila sam starateljstvo za svoj 24-ti rođendan. Mislila sam da sanjam i taj dan sam plakala od sreće, na licu su bile suze radosnice. Čestitke tog dana i za taj rođendan nikad neću zaboraviti, dok sam živa. „Najlepši rođendanski poklon i dar od Boga sam bila po drugi put tada“.

U celoj toj agoniji i borbi tešilo me je to da mi je moja Nikolina živa, zdrava i ravna sa svetom, a da će pravda kad tad biti zadovoljena i da ćemo ponovo kad tad biti zajedno. Najveća podrška su mi bile moja majka i moje sestre. Borile smo se hrabro i uzdignute glave, a svet ko svet i priča kao priča. To ostavljam bez komentara. Hvala Bogu pa je sve to došlo na svoje mesto. Najveća sreća u našoj nesreći je bila što sam upoznala advokaticu koja je pre svega dobar čovek i kojoj materijalne vrednosti nisu bitne. Koliko puta nam je izašla u susret. Njoj sam beskrajno zahvalna jer je verovala u mene i u moju porodicu. Imala sam sreće da imam punu i kompletnu pomoć svoje advokatice Vojislave Tubić Dragović iz Novog Sada.

Žena može puno da postigne sama u životu. Poznajem puno samohranih majki koje se bore same kroz život i stižu sve.

Moj stav i držanje ne dozvoljavaju nepristojne ponude.

Da možemo i umemo da procenimo O DA. Kafanski fakultet i psihologiju smo prostudirali. Ima raznih profila ljudi. Priča srećnih i tužnih šta sam čula knjigu bih mogla napisati.

Normalizovani su odnosi i moja ćerka se viđa sa njenim ocem i njegovom porodicom. Muškarac koji krene da se zabavlja sa pevačicom mora da bude veoma psihički jak muškarac i da čvrsto stoji na svojim nogama. Tu mesta za ljubomoru nema. Treba da bude srećan što je od svih potencijalnih udvarača baš on taj koga je izabrala da hodaju zajedno kroz život. Retko koji muškarac može da prati takve osobe kao što smo mi.

Za 10 godina se nadam da ću snimiti bar jednu svoju pesmu ili album za uspomenu svom detetu. Volela bih da se ostvarim po drugi put kao majka, i da živim skroman život kao što sam ga i do sada vodila. Volela bih da mogu da pomognem svima kojima je to zaista potrebno.

Ja sam živ primer da pevačice nisu loše majke, domaćice, loše žene,... Kako sam ja prošla u životu, ne želim ni najgorem neprijatelju da oseti taj bol. Volim svoj posao i radim ga pošteno. Sve to sa strane neznancima izgleda veoma lepo i krasno, zabavljamo se i uvek nam je lepo. Pa nije. Nekad pevam i kad mi se plače, kao što pesma jedna kaže...